Медији су данас веома потребни
Први гост програма уживо Телевизије Ваљево плус, која је са радом почела на празник Светог Василија Великог (Нова година по Јулијанском календару, нап. аут.), 14. јануара 2014. године, био је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин. Из овог гостовања проистекла је идеја за првом духовном емисијом у програму новоосноване медијске куће. Са благословом Владике Милутина, осмишљена је емисија којој је директор радија Источник протонамесник Слободан Алексић дао име „Благовесник“. Улога уредника и водитеља поверена је новинару епархијске информативне службе Јадранки Јанковић. Током две године емитовања, њени саговорници о различитим темама били су свештеници и монаси Епархије ваљевске, као и угледни грађани различитих професија, који настоје да остварују хришћански живот.
Будући да је Епископ Милутин са свештенством осветио зграду нове медијске куће и био њен први гост, тема разговора били су медији – њихов значај и утицај на живот савременог хришћанина.
Благовесник: Чини се да је улога медија данас налик оној коју су имали пастири у Витлејемској пећини приликом Рођења Богомладенца, жене мироносице приликом Васкрсења Спаситељевог, апостоли и бројни свети оци кроз векове – да шире ту благу и радосну вест о спасењу рода људског. Да ли је заиста тако и у којој мери?
Владика Милутин: Богу слава што смо овде где јесмо, у овом студију, да прозборимо о свему што треба и на нека питања дамо одговоре. Најпре да кажем да је реч човеку дата од Бога и, како каже један светитељ Божји, кад би се човек само замислио шта значи моћ говора, не би могао да почне дан, а да не каже:“Боже, хвала ти што си ми дао моћ говора.“ Наше сабрање смо вечерас почели освећењем ове куће. Владика Николај је говорио:“Сваки посао који почнете, грађевину када градите, позовите свештенике да освештају оно што су ваше руке урадиле. Јер без благодати Божје немојте живети у кући. Кући, којој није Дух Свети силом молитве учврстио темеље.“ Као што човек посади храст, каже Владика Николај, док је младо стабло, ветрови дувају и савијају га, а оно све јаче иде у дубину земље да се учврсти како би одолело олујама, тако и ми овде вечерас смо заједно освештали ову медијску кућу и помолили се Господу да радницима да снаге, здравља, напретка и свако добро у послу и животу, како би радили на добробит свом народу и свом граду. Када говоримо о улози медија у ширењу речи Божје, не можемо а да не почнемо од старозаветних пророка. Наиме, Свети пророк Исаија прецизно говори о доласку Христа 750 година пре Његовог рођења. Дакле, он је био данашњим речником речено „моћан медиј“, који је саопштио не само јеврејском народу тог доба, већ целом свету и свим генерацијама, ту благу и радосну вест да ће се Господ родити. Такође, пастири витлејемски из пећине објављују као медији радосну вест, која се тад први пут чула на овој земљи нашој, прелепој и предивној како ју је Бог украсио, а у исто време тужној и претужној. То кажем јер су плач и радост помешани. Нема апсолутне радости, а не би смео опстати апсолутни плач зато што је Господ Христос васкрсао. Анђели су први објавили ту небоземну вест коју су пророци наговештавали, а људи чекали, певајући:“Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“. Анђелски медиј је објавио ту вест, којој се неко обрадовао, а неко потегао мач као цар Ирод на пример на Богомладенца Христа. Тако је било кроз векове, тако ће и бити до краја времена…
Благовесник: Да не останемо на пророцима и пастирима… Шта од Господа Христа учимо када је реч о томе да ли треба да се обраћамо преко медија?
Владика Милутин: Сигурно. У оно време кад није било технике као данас, није било нпр.камера, Господ Христос рХр је био и сада је та камера која снима све што радимо. Та вечна камера и Божја сила која све гледа шта радимо и како живимо. И пред тим вечним медијем треба да будемо обазриви. Анђели прате и извештавају Господа и то је оно чега треба да се плашимо ако чинимо нешто што не ваља, више него оних камера које нас снимају. Христос бира дванаест апостола и каже:“Идите по целом свету и проповедајте Јеванђеље- благу вест!“ Дакле, данашњим речником, речено:“Идите, ви сте живи медиј!“ Да је у оно време било бродова или авиона, апостол Павле би то користио да што више проповеда. Користио би сву могућу технику тог доба. Али, Бог није хтео тако и слава Му што је тако било. Грешан човек се и у оно време погордио, а није имао технику као ми данас. Пркосећи Богу, почео је зидати Вавилонску кулу и то се срушило. Њени остаци данас сведоче да гордост људска не може победити Божју силу. Дакле, дванаест апостола је по целом свету пронело благу вест. После њих, то су радили апостолски ученици, па њихови ученици, па онда светитељи Божји све до наших дана, до Светог Владике Николаја и Оца Јустина. Безброј светитеља говори исту поруку витлејемску, једног истог Христа. Дакле, Господ је јуче, данас и сутра један исти. У прохујалим временима па до данас саопштавана је блага вест од светих проповедника на различите начине: у храмовима, колосеумима, бродовима, пећинама, губилиштима… Они су били живи екран кроз који гледајући улазимо у Царство Божје. То је тај екран који не трује људе, не прича шта било, мало истину, мало неистину. Не сме то. Екран и медији су једно огромно цветно поље,у коме видите безброј цветова разних и безброј травчица, разно дрвеће итд. То је лепо за гледање, али смо свесни да не бисмо смели убрати и појести од сваког цвета да се не би отровали. Према томе, симболично, данас су медији веома потребни. Патријарх руски Кирил говори своме свештенству да морају пратити интернет сајтове. У Руској Цркви читав збор људи ради на медијима и патријарх упозорава да све што је добро треба користити. Наравно, све треба користити, али да се зна мера. Патријарх Кирил упозорава да екран и микрофон не буду нешто испред чега ће се сести у фотељу и само ту говорити. Жива реч и присуство свештеника у народу је најјачи екран, најјачи магнет и највећа снага јер жива реч је у стању да васкрсне мртвог човека и покаже му пут светлости и пут неба.
Благовесник: Надовезала бих се на развијеност средстава информисања… Данас посредством телевизије, радија, штампе и друштвених мрежа можемо ширити хришћанску мисао и идеје хуманистичких наука. Нажалост, као и све што је створио човек, и медији могу бити подложни злоупотреби. Због тога имамо разне субкултурне пројекте, садржаје који врше штетан утицај на душу човека. Питала бих Вас као пастира, као духовног оца, како се одредити према свим тим садржајима, које не можемо избећи да приметимо? Како заштити од њиховог утицаја оне које треба заштити?
Владика Милутин: Ја сам господар себи и себи кажем:“То ћеш чинити, а ово нећеш.“И ја гледам у екран. Човек мора да зна шта треба да укључи, а шта да искључи. Православна педагогија говори овако:“Родитељи, док је дете мало, не дајте му све могуће игрице у руке, да уђе у тајну игрица и да му екран постане храна душе.“ Дете није кадро да процени и пије са бистрог извора, него ће пити са помућеног, не знајући да не ваља. Свиди му се чаша, већа, шаренија, а да се не пита шта је у њој. Извор свега је васпитање које пружају родитељи. Телевизија не може да васпита и не би требало да утиче много на дете. Родитељи и ја као духовни родитељ треба прво да знамо да дете није власништво родитеља, већ Божје. Дато је родитељима, али не да од њега створе играчку или идола. Памтим један тужан моменат од пре више година… Наиме, био један дечак који је много времена проводио уз телевизију и интернет. Отац му је добар човек и хришћанин, а дечак је слабо ишао у цркву. Родитељи су му све дозвољавали. Он је на интернету пронашао како направити омчу и извршити самоубиство. Све то је урадио, а пре тога написао писмо родитељима и рекао да чини то јер је видео како је то лепо. У позадини тога што је гледао на интернету стајао је демон, открила је касније полиција. Пошто је био роб тога није могао да га се отараси, а родитељи не знајући говорили:“Нека детета, нека ужива…“ И то је замка. Дете није уживало, већ је нашло нешто што је најгоре. Екрани често емитују неистину, сеју лажи. Тога има нажалост, као и раскалашности у појединим емисијама и серијама да Бог сачува! Не можемо зауставити медије, али човек треба себи да каже:“То ћу гледати, а то нећу!“ Медији данас могу бити против сваког. У последње време и против Цркве. Има тога много што нас учвршћује у сазнању и тежњи да будемо бољи. Што рекао наш свети Патријарх Павле:“Нека они причају о нама шта год хоће. Ако ми нисмо то, благо нама! Али, ако јесмо то што причају, онда тешко нама!“То свети човек може да каже. Не верујем да је он гледао телевизију нешто нарочито. Можда вести… Али, морамо признати, с друге стране медији приказују лепоту Божју, лепоту храмова и богослужења, лепоту овог света. Емисије о животињском свету, морским животињама, птицама… У свим тим лепотама видимо мудрост Божју, како је Бог свет саздао. Имамо и научне, културне емисије, неке тв станице и Литургије преносе… Има у медијима доста лепих ствари. Мада, питам ја вас, шта ви мислите, да ли је то добро да се преноси Литургија на Божић или Васкрс? Кажу људи овако:“Владико, није добро што се то преноси на Божић или Васкрс јер знам људе којима је тешко да иду у цркву, да поране и бирају да гледају, кад већ има на телевизији.“
Благовесник: Можемо то доживети као подстицајно. Ако неком посредством телевизије то буде привлачно, можда ће пожелети да то емпиријски упозна и оде на богослужење. Или, ако је не дај Боже неко болестан па не може да дође до храма…
Владика Милутин: То је у реду. Није добро да човек седне, узме пиво, запали цигарету, подигне ноге на сто и гледа Литургију па каже:“Ја сам гледао Литургију“. Ја сам једном човеку рекао:“Знате шта, добро је кад на телевизији прикажу колаче, пите и торте и слично, не мораш да ручаш. Имаш све на екрану…“ Је л’то исто? Није и не може да буде. Литургија је света тајна и сасвим је другачији осећај бити у светом храму, слушати јеванђељску реч уз мирис тамјана.
Благовесник: Волела бих да прокоментаришете све актуелније телевизијске садржаје, естетски и смислено „лаке забаве“. Да ли је савремен човек уморан па има потребу да се препусти нагонима и таквој забави или је нешто друго у питању чега нисмо свесни?
Владика Милутин: Песма, игра, весеље и бизнис… Узмите само ове ријалити програме… Господе помилуј! Погледа човек да види о чему се ради… Што каже Владика Николај:“Изађи у свет и научи се! Ако видиш да човек чини зло, немој никад чинити ти!“ То ти је поука, није важно што си видео,већ си се научио да не чиниш зло. Погледам ја некад те ријалити шоу програме, управо зато да стекнем утисак о њима и да могу да учим своју духовну децу шта је добро а шта није. Браћо моја, погледајте садржину тих разговора и погледајте шта је храна њихова! Онда не питајте зашто дете туче професора, зашто пуца, пали дневник, разбија прозор и зашто узима дрогу јавно у сред школског дворишта. Црква говори да се не сме никакав лош пример давати у породици. Они који се појављују на телевизији треба да дају пример млађима како треба да живе. Ако говоримо о томе, не чинимо много речима, већ својим примером треба то да покажемо. Као што је Патријарх Павле чинио. Његове беседе су биле јако кратке, али његов ход, одећа, понашање, сведочили су да је он потпуно Божји човек. Један руски писац нашег времена говори о телевизији па каже:“Када год ви слушате телевизор и примате информације, знајте да ваш мозак региструје сваку информацију, хтели ви то или не.“ Ако сте стално везани за телевизор, ви ћете постати зависник и преоптерети свој ум и више нећете знати где сте. Чак ћете заборавити и шта сте ви, а да не кажемо да ћете потпуно заборавити шта је ваш циљ на земљи. Да сте гости овде од данас до сутра, а ваша вечна отаџбина је горе на небу, где је Свети Сава, где је Господ Христос. Погледајте старце Свете Горе, Русије и других православних земаља који су отишли у пећину, затворили се и са Богом разговарају. Кад их сусретнете, да вам ништа не кажу, ви видите Бога у њима. Кад вам говоре, ви се дивите тој речи. Они су потпуно у Богу и шта год говоре, не могу ван тога. Зашто? Зато што никад не седе поред екрана, зато што стално разговарају са Богом, зато што је њихов ум у Богу. Истина је да ће ум бити у ономе чиме си преокупиран, а они су преокупирани духовним животом и имају задивљујуће смирење као да нису „људи од овога света“. Њихов је мозак растерећен и они имају информације које они желе, а то су Христос Бог и живот вечни.
Благовесник: Будући да смо вечерас направили прве кораке са ТВА плус, волела бих да најавимо оно што нам предстоји у 2014.,а она је посвећена Ави Јустину. Обележићемо 35 година од његовог престављења Господу и 120 година од његовог рођења. О Ави Јустину не треба много трошити речи. Велики христољубац, научник, подвижник, равноапостолни мисионар… Верујемо да ће јубилеји посвећени њему у народу бити свечано прослављени као што су прошле године прослављени 1700 година Миланског едикта, 200 година од рођења Његоша и деценија канонизациоје Владике Николаја. Шта можемо најавити у вези са јубилејима Светог Аве Јустина?
Владика Милутин: Захваљујемо Господу што је Српска Црква обележила велики јубилеј Миланског едикта на најсвечанији начин. Било је веома свечано и у нашој епархији. Најлепши тренутак било је пресвлачење моштију Светог Владике Николаја. То се памти и велика благодат се осећала те вечери када смо то радили. Нека остане знано Богу и нама који смо ту били… Што се тиче свечаности у 2014., имамо велику свечаност какву нисмо имали у епархији. Бог нам је дао два велика светитеља у ове тешке дане историје човечанства. То су два моћна стуба који нас штите и Богу се моле за нас, а ми њиховим стопама да идемо. Клецамо, некада падамо, али увек устајемо. То је српски народ. Отац Јустин је откако сам га упознао као мали за мене био и остао тајна велика. Био је и остао Божји човек. Тако сам га доживео кад сам га први пут видео у својој седмој години живота и тако сам га увек доживљавао кад бих долазио у манастир Ћелије код њега. Када је отпутовао Господу, његова сахрана и све било је знак да је то човек који иде у наручје Христово. Ове године 14 јуна, када славимо Оца Јустина, биће велика свечаност поводом вађења његових моштију. Ми ћемо после 35 година од упокојења, видети и додирнути његове мошти, извадити из гроба и ставити их у кивот и оставити за вечна времена до Страшнога суда за целивање свима који буду походили манастир Ћелије. Само пресвлачење биће дан- два пре 14.јуна, јер то је велика молитвена свечаност за коју се врше велике духовне и молитвене припреме. На телевизији сам гледао како су мошти Светог Јована Кронштатског вађене из земље и положене у свети храм. То је неописива радост. Најбоље је кад човек то смести у своје срце. По Божјем допуштењу и благослову, ми можемо да се поново сусрећемо, целивамо и молимо пред његовим светим моштима. Мошти Светог Оца Јустина биће у кивоту у малој старој цркви, док се не заврши градња нове тробродне цркве која се по његовом тестаменту и зида. Тада ће бити свечано у њу пренете и ту остати да чекају Васкрсење Христово. Светитељ најгласније говори. Отац Јустин је громогласно говорио у своје време. И данас,кад читамо његова дела, једнако гласно његове речи одјекују. Био је као Свети пророк Илија. Жигосао је све што је неморално, све што није светосавско, народно… Велика је част и радост епархији нашој да дочека пренос његових моштију. Доћи ће много свештеника и монаха из Грчке, Русије и целог света на тај свечани чин у манастиру Ћелије.
Благовесник: Ми смо као ретко која епархија даривани светитељима – најлепшим украсима које Господ може да подари једном народу. Колико ми разумемо њихову молитвену снагу? Снагу њихових дела и подвига, колико смо добри на том путу? Посрћемо и падамо, али колико има у нама снаге за новим устајањем?
Влaдика Милутин: Они су имали такав земаљски подвиг за који је требала надчовечанска снага и огромна благодат Божја да у време комунизма живе и преживе. Да страдају до краја свог живота у овоземаљској неслободи, али имајући слободу у Христу. Једног су нажалост прогнали па нам се вратио са светим моштима и онда смо плакали од радости. То смо ми. Знамо некад да не ценимо, али знамо да се покајемо и похрлимо као сада ка светом Лелићу и Ћелијама. Бог нам је дао њих двојицу и показао нам да су то два човека који су слични Господу. Они су показали нама пут као Свети Сава својим савременицима. Све су нам рекли шта треба. Сада, брате Србине и сестро Српкињо, хришћанине, имаш слободу да идеш стопама Светог Владике Николаја и Оца Јустина. Али, Господ је дао слободу и да не морамо ићи. Дао нам је њих као светитеље, њихове чудотворне мошти и ту силу нам показао. Е сад, ако ми немамо савести, немамо очи да видимо и ако се оглушимо о све то… Нека један човек у српском роду иде у Лелић и Ћелије и доживљава Владику Николаја и Оца Јустина као светитеље Божје, довољно је. Важан је квалитет, а не квантитет. Само од нас зависи колико смо ми способни да осетимо благодат Божју која се налази у моштима Владике Николаја и Оца Јустина. Јер, то су светитељи на које треба да се угледамо, да одговоримо на тај призив Божји. Како? Тако што имамо дела њихова. Ако хоћемо да разговарамо са светитељима, то не можемо сад. Ако Бог да, моћи ћемо у Царству небеском касније. Ја кад читам дела Оца Јустина, он ме учи на тај начин на који је он живео. Он је прво светитељ па све друго. Обојици је Бог све дао. Он је прошао тај пут којим треба да живимо, све оставио записано. Е сад, ако ћу ја да седим крај тв-а и гледам и оно што треба и што не треба, а не узмем књигу неког од ова два духовна горостаса, постајем човек који се не храни божанском истином, коју су они говорили и саопштавали и немам будућност. Много људи им се моли широм света.
Благовесник:Скоро су били свештеници из Пољске, који су подигли храм Светом Владики Николају и којима сте даривали честице његових моштију…
Владика Милутин: Дивио сам се лепоти тога храма са пуно фресака светитеља и светитељки из српског рода, као и љубави њиховој према нама. Цео свет је једна породица и сви су људи на свету иконе Божје, без обзира на веру и нацију. Сваког човека је Бог створио, удахнуо душу у њега приликом зачећа. Према томе, не смемо људе презирати, омаловажавати, подсмевати им се јер је свако икона Божја. Али, за нас Србе овде, посебно у Ваљевској епархији, Владика Николај и Отац Јустин су огледала у којима видимо или не видимо себе. Ако видимо, благо нама. Ако не видимо…
Благовесник: Радимо на томе да угледамо…
Владика Милутин: Морам да кажем да је наш народ овде у Ваљевској епархији много добар. Кажу ми:“Имаш златан народ!“ Да, слава Богу! То је дело и Владике Николаја и Оца Јустина, који су овде живели и оставили дубог траг. Траг, који не може да се избрише. Не може нико то да поништи. Може човек у срцу своме ту љубав да избрише па да остане наг пред Господом. Господ је говорио јеврејима:“Нећу вам ја судити, него Мојсије, кога сте поштовали.“ Тако и ми Срби- видећемо Светог Николаја и Оца Јустина како сијају у Царству а ми, не дај Боже недостојни, не можемо тамо. Лепо је бити са њима двојицом у разговору, у размишљањима. Они су велики, океани безобални… Слава Богу што нам их је дао!
Благовесник: Дозволићете ми да Вас замолим да упутите неку поруку гледаоцима и редакцији која је била наш домаћин…
Владика Милутин: Да се сложимо, обожимо и умножимо, како је говорио Владика Николај. Такође, постоје и дивне поруке свим гледаоцима и свим људима добре воље Светог Нектарија Егинског и Светог Патријарха Павла. Наиме, Светом Некатрију Егинском дошао је један човек, који је сумњао у све и свашта. Плитка вера, шта ћете, човек заборави… Свети Нектарије је том сумњивцу који је дошао код њега подигао руке и рекао:“ Вера, чедо моје, вера је све!“ И друга порука је порука Патријарха Павла:“Будимо људи!“